Народна књига/Алфа, 2001. — 290 с.
Poetika Gorana Petrovića ne pripada magijskom realizmu, ni modeom
piscu (tako bliskom savremenom, izbirljivom čitaocu) već literaturi
visokog ranga, retkoj i autentičnoj. Jezički izbrušena, stilski
originalna, pitka, zavodljiva, bez šavova; fascinantne mašte.
Slojevita, dobro promišljena, mudra i otkrivalačka. Ona glatko
spaja arhaični srednji vek i događaje čiji smo svedoci, istorijske
činjenice i paralelni svet, morbidne groteske i poeziju življenja
kroz san, horizontalne i vertikalne meridijane globalnog sistema
egzistencije, istorijske lomove i ljudske sudbine. Stavljajući
prelepu Žiču u srce i koren romana, i posmatrajući kroz Savine
prozore na daljinu, u prošlost i sada, autor je kompleksno zgusnuo
vekove bitisanja Srba u peščani sat vremena, koji neumitno otiče.
Roman se čita u dahu. Moćan je u snazi reči, lepoti slika,
otkrivalačkoj mašti, smelim idejama, istinitoj misli. Kako bi rekla
Virdžinija Vulf: "Bogata je to trpeza". Žiča je dobila sebi
dostojnog pesnika, istorija smelog tumača, a čitalac neobičnu
knjigu koju je nezahvalno nazvati samo romanom.